Sam protiv 200 NATO aviona: Ispovest pilota Milenkovića za UNU o poletanju u neispravnom Migu na Veliki četvrtak

Neke od najhrabrijih stranica tih dana ispisali su i naši piloti. Iako su znali da su ih svi unapred otpisali, piloti kažu da je ljubav prema srpskom narodu i domovini uvek bila jača od straha.

Donosimo vam priču pilota "miga 29" Dragana Milenkovića, čoveka koji je bio u prvim redovima odbrane srpskog neba.

Kakve su posledice osiromašenog uranijuma po ljude u Srbiji: Advokati za UNU o pravdi za žrtve NATO agresije

Pre 27 godina oboren NATO avion F-117A u selu Buđanovci: Narod se veselio padu "nevidljivog"

I posle skoro tri decenije, pukovnik Milenković jasno se seća prvih bombi. Kaže da takve trenutke nikada ne može da zaboravi. U sećanju čuva i svoje ratne drugove, pilote koji su živote dali za Srbiju. 

Prvi let tokom agresije, dogodio mu se baš na Veliki četvrtak, pre 27 godina, kada mu je rečeno da je više od 200 aviona krenulo na Srbiju. Tada je uzleteo Migom 29, iako je njegov avion bio neispravan.

"Donosim odluku, jer ako ja tog trenutka ništa ne učinim, niko drugi neće moći. Govorimo o tome, da sada kada gledamo sa ove distance, svakoga dana je ginulo po jedno dete, svakoga dana je ginulo 10-15 vojnika, svakoga dana je ginulo 20-30 civila u proseku. To poletanje, tih 200 aviona i njihov smrtonosan teret pitanje koliko bi tog dana poleteo. Donosim odluku: Mora da se poleti", kaže za UNU vojni pilot u penziji Dragan Milenković.

Milenkovića u tom trenutku kod kuće čekaju supruga, sin od četiri i ćerka od pet godina. Iako svestan da svako sedanje u avion može da mu bude i poslednje, nikada nije rekao neću.

"Posle 27 godina i dalje se stresem na zvuk sirene": Snežana Vukadinović za UNU o porođajnim danima usred NATO agresije

"Supruzi sam rekao: Ja sada odlazim, vodi računa o deci. Računaj da ja neću biti tu šta god da se desi. Išao sam uvek da hrabrim, da podržim, da dam neke savete, a sigurno im (porodici) nije bilo lako. Pamtiću uvek, zadesili smo se jedno veče, došao sam kući i deca treba da legnu, a moj sin, tada četiri godine, već saznajući šta se sve dešava oko njega, on kaže: Tata dođi molim te, legni preko mene da me zaštitiš", dodaje Milenković

Odbranu srpskog neba i ljubav prema otadžbini, Milenković vidi kao jedini ispravni put u svom životu. 

Posle toliko godina, knedla u njegovom grlu i dalje stoji kada govori o užasima protiv kojih se borio, ali i pitanja na koja ni danas odgovore nema.

"Znali smo šta je iza nas, znali smo da stanemo jedan pored drugog i da kažemo: Dalje neće moći. Kad se setim tih mojih drugara i tih situacija, nije to lako. Zato kažem, mislim da ne postoje reči kojima može sve to da se objasni. Zašto nas koji smo čuvali svoju decu? Zašto to uopšte i da li imaju pravo da to nazivaju humanim izrazom. Njihova želja za dominacijom, njihova želja da uzmu tuđe, da osvoje, a naša da sačuvamo svoje", zaključio je za UNU Milenković.

U sećanjima ostaju glasovi onih koji se nisu vratili, pogledi porodice koja je čekala i hrabrost koja ne zna za lakši put. Između naredbe i savesti, između straha i dužnosti, stajali su ljudi poput pukovnika Milenkovića – svesni da možda poleću poslednji put, pa makar 200 protiv jednoga, ali odlučni i svesni da neko mora.

General Lazarević o NATO agresiji: Bili smo beskonačno slabiji, ali smo imali ono što oni nisu

Bocan-Harčenko za UNU: "Agresija 1999. srušila međunarodno pravo, na Bliskom istoku vidimo posledice"