Miki Manojlović za UNU o radu sa osobama sa invaliditetom: "U teškim vremenima ljudi pokazuju lice"

Kroz svoju slavnu glumačku karijeru Predrag Miki Manojlović dao je našoj kulturi mnogo, ali tvrdi da je dugo osećao da to nije dovoljno. Deo njega želeo je da svoje talente upotrebi i na način kojim bi direktnije pomogao onima koji su u našem društvu neretko zaboravljeni i tako je nastala radionica Integracije koja danas postoji već osamnaest godina.

"U poslednje vreme ljudi nisu nešto radosni, svi su nešto ljuti i svi se nešto mrze, svi su u nekakvom nezadovoljstvu, ne mogu reći ni ja da sam u nekom blesavom optimizmu, ali nisam ni pesimista. Živimo u strašnom vremenu gde prete mračne sile, katastrofe koje ne možemo ni da predvidimo, imamo i naše unutrašnje probleme tipične za naš narod i državu sa kojima ne mogu biti srećan, nema osnovne tolerancije i vaspitanja, a ovde to postoji."

Miki Manojlović dobitnik nagrade "Zlatni pečat"

Sa ljudima koji su delili istu viziju, kreirao je siguran prostor za inkluziju, razumevanje i toleranciju, sve ono čega je željan da vidi u svetu oko nas.

"Nekad je bilo 'kako te je to mama vaspitala', mene je vaspitala da kažem nekome dobar dan, sada toga nema, ljudi ćute u liftu, gledaju u zemlju... Ovde toga ima, ima raznih procesa, posle dugačkih 11 godina gde je valjalo plaćati, što smo uspevali igrajući predstavu 'Dok nas smrt ne rastavi', od toga smo plaćali struju, vodu, onda smo počeli da pravimo projekte od našeg novca... Još da vam kažem, dugo nisam bio na nekoj televiziji... ja nisam član nikakvog upravnog odbora, od onih koji se ne plaćaju pa do NIS-a, ne želim ni da budem... Ovakav prostor ne bi mogao da postoji bez pomoći države, ljudi to ne vole da čuju, to je fenomen, pored svih ovih netrpeljivosti i gluposti. Ljudi se ovde susreću drugačijih životnih pogleda i nazora, te banalne ljudske pojave, dnevni doživljaji stvarnosti ovde ne postoje."

Bolna ispovest Sande Rašković Ivić o životu nakon gubitka sina i supruga: "To ću se pitati do kraja života"

Svoj doprinos ovoj radionici, kojoj je nesumnjivo posvetio mngo vremena i materijalnih sredstava, ipak najpre vidi u onom emotivnom elementu.

"To je deo moje ličnosti, mog vaspitanja... Mene su pitali imam li nekoga sa invaliditetom, pa nemam... nije to razlog, znate, dođe vreme kad morate da imate osećaj, ne možete 'u se, na se i poda se' ceo život. Kad je bio taj period kad se raspala Jugosalvija, što me je strašno pogodilo, da nije bilo te moje participacije u toj evropskoj kulturi, imao sam osećaj koji je rekao 'pa ne možeš samo sebi, daj', tako sam stvorio radionicu, imao sam tada i čime, sobom, a imao sam tada i novca da to ostvarim tamo, to je unutarnja potreba. U vremenu koje je ovako lukrativno ljudi ne mogu da shvate da ljudi nešto rade iz potrebe, stalno toga ima 'gde je on u toj priči'."

Džejla prvi put o ulozi u filmu i saradnji sa Jakovom Jozinovićem: "Moralo je da se radi na tome"

Kaže da bi mogao da stavi u roman kakve je sve izazove radionica prošla, rušenje stare zgrade pre 11 godina i novu eru koja se postepeno gradila.

"Ovo je džambo džet koji je poleteo, prekookeanske stvari, let do Australije. Raduje me, zbilja, sa Sonjom (Vukićević) sam baš razgovarao, ona je častan čovek, ovde su uglavnom časni ljudi sem par izuzetaka, ali i oni su dali svoj doprinos... Znate, u teškim vremenima ljudi pokazuju svoje pravo lice ili neko od lica."

Kroz ovaj projekat pre svega je i sebe uspeo dobro da upozna.

"Znate, postoje glumci koji su mrtvi glumci, umetnici, oni koji više nisu živi, više nemaju želja, elana, ja to još uvek imam i to me održava i to je okupilo ljude ovde koji su izdržali taj dug period od 11 godina, tu je spisak ljudi koji su u radionici radili, spisak je sve duži. Jesmo kao porodica, ali nije porodica u svađi, normalno je da se ljudi u porodici svađaju, ali ovde ne, ovde je oaza i ja sam pored svih muka, problema, mračnih misli koje sam imao, zahvalan ljudima koji su omogućili ovo što ostaje Beogradu, mom rodnom gradu", istakao je Miki Manojlović u intervjuu za UNA TV.

Ispovest Gorana Markovića o kultnom filmu "Tito i ja": "To je autobiografski film"

Beograd mu se uveliko odužuje, sve brojnijim posetama publike inkluzivnim predstavama koje nas upoznaju sa nekim drugim, boljim svetom a pružaju nam priliku i da bolje upoznamo veličine poput Mikija, o kojima smo mislili da smo već znali sve.

Razvela se srpska glumica posle 20 godina: Proslavila se ulogom u filmu "Sivi kamion crvene boje"

Emisiju "Popodne" sa Boškom Jakovljevićem i Anom Šupić možete gledati radnim danima na kanalu Una televizije.