Diana Budisavljević spasila Jelenu i njenu braću iz logora, ali najmlađi nestao bez traga: "I dalje se nadam da ću ga pronaći"

Nedavna premijera filma "Zlatni rez 42: Djeca Kozare" oživela je sećanja na strahote logora Jasenovac u kojem su ubijene desetine hiljada Srba, Jevreja i Roma. U emisiji „Popodne“ na UNA televiziji ugostili smo Jelenu Buhač Radojčić, sada baku (92), a koja je imala svega sedam godina kada je sa majkom Anom i braćom Živkom i Ilijom oterana u logor Stara Gradiška.

Jelena Radojčić je rođena u selu Jablanac, u blizini koncentracionog logora Jasenovac, 1934. godine u porodici Ane (rođene 1912. godine u susednom selu Mlaka) i Bože Buhača (rođenog 1912. godine). Par je imao četvoro dece, Jelenu i njena tri brata: Živka (rođenog 1932.), Dušana (rođenog 1938.) i Iliju (rođenog 1942.). 

UNA na izložbi o Jasenovcu: Priča o logoru smrti koji su zatočenici sami oslobodili

Dodik o vezi Srba i Jevreja: "Jasenovac i Aušvic deo zajedničkog istorijskog pamćenja"

Kad je Jelenina porodica zajedno sa svim Srbima iz sela Jablanac pobegla preko reke Save u Bosnu, njen brat Dušan je bio u Mlaki, kod bake Sofije i dede Ilije, koji su čuvajući njega pomagali svojoj ćerki koja je sada morala da se posveti novorođenom Iliji i brine o dvoje starije dece. Trebalo je da stanovnici Mlake prebegnu u Bosnu odmah za Jablančanima. Jelena je bila suviše mlada da bi shvatila zašto su čitava sela morala da beže. Kasnije je saznala da su svi Srbi iz Mlake završili u logoru Jasenovac.

Mladi i snažni su odatle upućeni u Nemačku na ropski rad. Stariji i deca su odmah ubijeni - među njima i njena baka Sofija, deda Ilija i brat Dušan. Takođe je shvatila da bi istu sudbinu doživela cela njena porodica da meštani sela Jablanac nisu na vreme prebegli u Bosnu, na slobodnu partizansku teritoriju.

„U aprilu 1942. godine smo prešli u Bosnu, preveli su nas partizani, pre nego što su ustaše došle da nas pobiju. Rekli su da će doći u ponedeljak da nas pobiju, a mi smo pobegli u nedelju ujutru, dok je još i noć skoro bila. Nas četvoro je prešlo, a brat Dušan je ostao sa bakom i dekom, nismo znali da ćemo preći u Bosnu kad smo njega ostavili u Mlaki. Iz logora su ih izveli i rekli da idu kućama, a ustvari su zaklali i Dušana i baku i deku, jer nisu bili sposobni za rad u Nemačkoj. Partizani su nas iz sela Jablanac štitili sve vreme dok smo bili u Zbegu, vodili su borbe sa ustašama i štitili nas, vodili brigu o nama koliko su mogli. Moja porodica je bila tada u Suljinoj kući koji je imao troje dece, a pošto je bio pripadnik partizana i njega i njegovu decu su ubili u logoru Jasenovac“, ispričala je za UNU Jelena Buhač Radojičić.

Nekoliko meseci kasnije, i u Bosni su doživeli tragediju. Nemačka ofanziva na kozaračke partizane u junu-julu 1942. godine je surovo pogodila sve civile u oblasti. Njen otac Boža je uhvaćen, odveden u logor Jasenovac i 1943. godine ubijen kao zatočenik iscrpen radom na logorskim ekonomijama.

„Kad je bila treća ofanziva, na Kozari smo uhvaćeni i došli smo u Orahovo, otac je hteo da izađe iz obruča, ali nije uspeo, te se sa nama vratio. Sakriven je bio sa Mirkom Pricom u odžak, ali nas su sve stavili pod mitraljez da nas streljaju, ali nisu nas streljali jer je moj tata izašao iz odžaka. Vezali su ga i odveli ga u logor, radio je do 1943. godine. Pitao je za nas, ali nije dobijao informacije, nije ni saznao za nas pre smrti." 

"Sam sebi je iskopao raku i ubili su ga maljem u šumi, nijedan pucanj se nije čuo“.

Jelena je sa majkom Anom i braćom Živkom i Ilijom oterana u logor Stara Gradiška. Tu su deca odvojena od majke. Majka Ana je poslata na rad u Nemačku.

Uplakanog iz kreveca ga je spasila Diana Budisavljević: Živko Zelenbrz otkrio svoje srpsko prezime

„Peške smo išli 24 kilometara do logora Stara Gradiška, svi su terali imetak sa sobom, jer nismo znali da idemo u logor. Kad smo stigli, u logoru nije bilo mesta, prespavali smo napolju, sutradan su nas pustili unutra, kad su napravili mesta. Na ulazu je stajao tamno-zeleni sto, tu su se odlagali zlato, srebro, nakit, pare, sve vrednosti. Tada je jedna Jevrejka odala drugu da ima u kosi nakit, minđuše, ustaša ju je ubio pred nama uza zid iz pištolja. Rekao nam je da ćemo svi tako proći, ako ne prijavimo vrednosti koje imamo. To je jedino ubistvo koje sam videla u logoru. Logor je bio zidan ciglama, obruč je bio ozidan ciglama, ležalo se na goloj zemlji, ja tada imam 7 godina i četiri meseca, Ilija devet meseci, Živko je imao 9 godina“, ispričala je i dodala:

„Bili smo gladni i pre logora, ništa nije bilo da se jede. U logoru je bio kazan, išla sam da uzmem jednu porciju da nas četvoro jede iz te jedne porcije. Glođale su žene kosti, srž su vadile i jele, voda se pila iz bunara gde su bile fekalije. Majka je mene vodila jednom kroz logor, nadala se da će naći našeg Dušana i baku, tada smo se popele na kulu gde sam videla decu koja ječe, nisu plakala, već ječe i stenju, bili su kost i koža. Nismo dugo bili u logoru, ali osećalo se, kad sam tražila da jedem, majka mi je rekla ‘nema ovde da se jede, ovde je logor‘, tad sam shvatila i više nisam tražila. Skupljala sam mrvice iz džepa koje je majka skupljala, da imam nešto da pojedem“.

Troje dece je u akciji Diane Budisavljević izvučeno iz logora i smešteno u Gluvonemom zavodu u Zagrebu. Odatle su Jelena i Živko poslati u selo Slokovac kod Ludbrega gde su ih primile dve lokalne porodice. Tu ih je krajem 1944. godine pronašla majka kad se vratila iz Nemačke. Šta se desilo sa bebom Ilijom, misterija je. Baka Jelena se još nada da je on živ i svim snagama nastoji da ga pronađe.

„Diana Budisavljević je išla od žene do žene, nije mogla javno da kaže da traži decu, tako je prišla i mojoj majci i rekla joj da da decu i da ćemo dobro proći, da ćemo imati dobar život i smeštaj i da ćemo imati belu kafu, toga se sećam. Uradila je mnogo, spašavala je decu iako je mogla da nestane sa lica zemlje, kolika je to hrabrost da ideš da spasiš tuđu decu. Iz logora smo došli u Zagreb, ja sam bila sa Ilijom, Živka su već odvojili, mama je ostala u logoru. Tu sam okupana i ošišana zbog vaški, a časna sestra je odnela Iliju i okupala ga. Nakon toga sam sišla sa sprata i videla da domobrani nose Iliju na nosilima sa drugom decom, tad sam ga poslednji put videla. Sećam se da ima crveni beleg na licu, na levoj ili desnoj strani", ispričala nam je i dodala: 

"Tražili smo Iliju, majka je došla 1944. godine iz Lajpciga, nije ga našla. Ja sam kao odrasla tražila Iliju preko Hrvata, kad idem u Jasenovac, nema ga nigde. Dokumentacija je oduzeta od Diane Budisavljević, ja sam oslobođena 13. maja 1945. godine, a vlasti iz Zagreba tražile su 28. maja 1945. godine da ona vrati svu dokumentaciju partizanske dece koja su podeljena u porodice i koja su u domovima. Ona je želela da zadrži dokumentaciju i da ona ide svuda sa njom, ali nije joj dozvoljeno, da je to ostalo kod nje ja bih našla gde je Ilija otišao. Neke ustaške porodice su uzimale decu, a da nisu ostavile nijedan trag da su ih uzele. Ja i dalje imam nadu da ću ga naći“, kaže Jelena Buhač Radojčić. 

O kulturi sećanja na jasenovačke žrtve Jelena Buhač Radojčić govori s gorčinom. Iako svake godine posećuje mesto velikog stradanja u Jasenovcu, pita se zašto niko ne obilazi logor Stara Gradiška, čiji ostaci su u ruinama. 

„Bila bi sreća kada bi naši susedi spustili loptu, da kažu da je to bio logor i kako je tamo bilo, da se pokaju, a ne da izmišljaju. Kad sam se vratila u Jablanac, kuće nije bilo, sve je srušeno, a u bunaru su nam bili leševi, na vrbama su bili leševi na obalama Save, kako onda nije bilo logora“. 

Cvijanović: Jasenovac je najveća rana na kolektivnom biću srpskog naroda koja ne prestaje da boli

Grajf poručuje: Uzaludni pokušaji revizije istorije, u Jasenovcu ubijeno oko 700.000 Srba