Prvi razred nije samo školska torba: Stručnjaci za UNU otkrivaju kako pripremiti dete za veliki korak

Iako deca uveliko uživaju u letnjem raspustu, septembar je iza ugla. Polazak u prvi razred nije izazov samo za buduće đake već i za njihove roditelje. Dok se pažnja često usmerava na sveske, olovke i prva slova, postoje i one druge pripreme, od kojih zavisi ne samo polazak u školu, već i dalji razvoj i socijalizacija. Pitali smo kako najbolje pripremiti dete za taj veliki korak.

Roditelji ne polaze u školu samo jedanput, već sa svakim detetom ponovo prolaze isto gradivo. Stoga je, kažu upućeni, promena načina života koja dolazi sa školskim klupama, osim za decu, stresna i za roditelje. Baš zato priprema ne bi trebalo da se odnosi samo na olovke i bojice već i na daleko važnije stvari.

Besplatni udžbenici za novu školsku godinu: Ministarstvo objavilo ko ostvaruje pravo

Stižu novine u srednjem obrazovanju: Uvodi se srpski kao strani jezik, treći upisni rok u avgustu

"To je, na primer, pitanje koje dete nosi samo sa sobom, u tom jednom, kako ja volim da kažem, nevidljivom rancu: da li ja vredim. Ako dete ne dobije taj odgovor kod kuće, tražiće ga u školi. Ne želimo da to bude mesto gde će tražiti odgovor na to pitanje. Moramo da budemo svesni da je ta emocionalna priprema često zanemarena, a jako je važna. Ono što radimo sa detetom će uticati na to kako će se ono osećati prvog dana kada uđe na ta vrata, da li će ono želeti da, iako se plaši, da pita nešto, ili će taj strah da preovlada i da mu ne dozvoli da to sve uradi", kaže za UNU učiteljica Sonja Vuković.

A to je moguće kroz otvoren odnos u kojem roditelj ne krije svoje strahove i strepnje, i spreman je da sasluša dete i kaže mu da – nije samo. Iako se roditelji uglavnom plaše stvari na koje ne mogu da utiču, stručnjaci ističu da na emocionalnu stabilnost deteta i te kako mogu. S druge strane, u nameri da pomognu deci da se što pre naviknu, odlučuju da ih, kada škola ima kapacitet, upišu u produženi boravak.

"To je vođenje socijaliuzacije koja je izuzetno važna kada govorimo posebno o uzrastu prvog razreda, kada imaju transfer iz predškolskog okruženja. Imamo situacije gde možemo da primenimo tu vršnjačku podršku, kad deca koja su završila, požažu deci koja nisu završila domaći zadatak a da opet svi rade na istom zadatku, da cela grupa završi zadatak, kako bi išli napolje, gledali crtani film, obezbediuli neku nagradu, malo slobodnijeg vremena", navodi učiteljica Ruža Injac.

Međutim, budući da su roditelji često mnogo zabrinutiji od same dece, pedagozi kažu da ne bi trebalo da im prenose sopstveni strah, već da ih motivišu da sa samopouzdanjem krenu u novo životno poglavlje.

"Ako dete stalno sluša - sada počinje ozbiljan život, moraš da budeš najbolji, pazi da nešto ne pogrešiš – dete će školu doživeti kao nešto gde treba da se plaši. Da nema mogućnosti. Mnogo je bolje da mu za školu kažemo – škola je mesto gde ideš da učiš, da stekneš prijatelje i gde je sasvim u redu da nešto ne znaš, jer zato i ideš u školu", objašnjava za UNU Saša Stepanović, profesor Akademije za humani razvoj.

A posao nastavnika je, ističu našu sagovornici, da prenose znanja. Uz roditeljsku emocinalnu podršku i izgradnju slike o sebi kao vrednom biću, problemi će biti manji. A i greške, makar i pri učenju slova, put su do sticanja novih znanja i veština.

Norveška zabranjuje veštačku inteligenciju u školama: Stručnjaci za UNU otkrivaju da li su Srbiji potrebna ograničenja

Koliko Srbija ima studenata? Novi podaci otkrivaju ko najčešće studira