Šest navika u odraslom dobu koje su direktna posledica odrastanja uz agresivne roditelje

Odrastanje uz ljutite i agresivne roditelje uči decu potpuno drugačijim modelima komunikacije i odnosa nego što je to slučaj u mirnim i stabilnim porodicama. 

Podaci američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) pokazuju da iskustva poput zlostavljanja ili svedočenja nasilju duboko utiču na reakcije na stres, zbog čega takvim osobama kasnije može biti znatno teže da uspostave zdrave i stabilne emotivne veze, piše YourTango.

Pod vam je lepljiv i posle čišćenja? Glavni krivac krije se u jednoj navici

U okruženju ispunjenom svađama i nepredvidivim ispadima besa, deca se često povlače u sebe jer se ne osećaju bezbedno. Kada odrastu, takve osobe prijateljstvima, vezama i drugim životnim situacijama pristupaju sa velikom dozom opreza.

To je potisnuti mehanizam nošenja sa traumom iz detinjstva – navike koje su im u ranom dobu služile kao štit, u odraslom dobu postaju ozbiljna prepreka za sreću.

1. Preterana opreznost (Hipervigilancija)

Dete koje roditelji neprestano kritikuju, čak i za najmanju grešku, odrasta u izrazito opreznu osobu. Bilo da je reč o zaboravljenom tanjiru u sudoperi ili slučajno prosutoj čaši vode, agresivni roditelji te situacije koriste za viku i podsećanje na stare propuste, čime decu sistematski kore i ponižavaju.

Ovaj preterani oprez manifestuje se kao hipervigilancija – stanje stalne napetosti koje Cleveland Clinic direktno povezuje sa traumom iz detinjstva. Za osobu koja je proživela ovakav režim, neprekidno iščekivanje opasnosti postaje jedini način da se zaštiti od novih povreda. Odrasla osoba koja je trpela agresiju roditelja neprestano će analizirati tuđe reakcije i govor tela. Čak i običnu tišinu partnera ili kolege protumačiće kao znak da je nešto pogrešila, držeći svoj organizam u stalnom stanju pripravnosti.

2. Povlačenje u sebe i izolacija

Roditelji bi trebalo da pružaju podršku, brinu o deci i uče ih zdravim životnim vrednostima. Ako su umjesto toga stalno ljuti, posledice u odraslom dobu postaju destruktivne. Deca koja su svedočila agresiji često odrastaju u osobe koje se izuzetno teško povezuju sa drugima.

Bilo da je reč o fizičkom, emocionalnom ili verbalnom zlostavljanju, trauma ozbiljno narušava sposobnost stvaranja intimnosti. Dete koje je gledalo disfunkcionalne obrasce ponašanja kod kuće, podsvesno odbija da se otvori drugima iz straha da će preslikati isti taj toksični model. Zato im se povlačenje i izolacija čine kao najsigurnija opcija.

Nikada ga nisu sadili pored kuće: Postoje verovanja da ovo drvo donosi nesreću

3. Doživljavanje neslaganja kao direktne pretnje

U svetu osobe koja je odrasla uz agresivne roditelje, obično neslaganje oko sitnice sa prijateljem ili partnerom može brzo da eskalira u dramu. Svaki konflikt mišljenja oni doživljavaju kao egzistencijalnu pretnju jer su u detinjstvu naučili da iza različitih stavova slede burne i opasne reakcije.

Kada im neko protivureči, automatski postaju ekstremno defanzivni. Počinju da se brane i pre nego što se diskusija razvije, ili se pak odmah slože sa drugom stranom samo da bi po svaku cenu izbegli sukob, potpuno se povlačeći iz daljeg razgovora.

4. Hronične poteškoće sa poverenjem

Osoba koju su vaspitavali agresivni roditelji teško razlikuje zdrave od nezdravih odnosa. Zbog toga neretko završava u vezama koje preslikavaju poznate toksične matrice iz detinjstva. Partner može imati slične ispade besa kao i roditelji, a osoba se u takvoj dinamici, ironično, paradoksalno oseća sigurno jer joj je ta situacija poznata.

Sa druge strane, mnogi u potpunosti izbegavaju emotivne odnose. Čak i kada se nađu u zdravoj vezi, traumatizovane osobe duboko sumnjaju u partnerova iskrena osećanja. Roditelji su im u detinjstvu verovatno pružali retke trenutke nežnosti, nakon kojih bi odmah usledili nepredvidivi ispadi besa. Istraživanja potvrđuju da je loše postupanje u detinjstvu direktno povezano sa većom verovatnoćom ulaska u disfunkcionalne odnose u zrelom dobu.

Četiri sobne biljke koje preživljavaju u kancelariji sa slabim svetlom

5. Konstantno preispitivanje i manjak identiteta

Bez stabilnog doma i bezuslovne roditeljske podrške, odrasle osobe koje su iskusile traumu često se bore sa razumevanjem sopstvenog identiteta. Njihove emocionalne potrebe u detinjstvu su bile potpuno ignorisane, što za posledicu ima nisko samopoštovanje, hroničan manjak samopouzdanja i iskrivljenu sliku o sebi. Pravilan razvoj u detinjstvu ključan je za formiranje stabilne ličnosti, a ova negativna uverenja se, nažalost, direktno preslikavaju na odraslo doba kroz stalno preispitivanje sopstvene vrednosti.

6. Ponavljanje i prenošenje obrasca agresije

Deca kao sunđeri usvajaju ponašanja i navike svojih roditelja. Kao što roditelj koji svakodnevno pokazuje bes uči svoju decu da je agresivnost direktno povezana sa kontrolom i moći, tako i ta deca kasnije nesvesno kopiraju isti model.

Kao odrasli ljudi, oni mogu oponašati taj obrazac i podizati glas na ljude oko sebe, ili pak hronično potiskivati bes sve dok on ne eskalira u nekontrolisanu eksploziju. Prema pisanju časopisa Psychology Today, bes uvek ima svoj duboki okidač u prošlosti, a u odraslom dobu se samo preusmerava na trenutne situacije i nedužne osobe u našem okruženju.

Sedam navika koje u odraslom dobu razvijaju deca koja roditeljima nisu bila prioritet

Prva pomoć za zamiju kojoj listovi žute: Trik koji efikasno deluje