Kraj klime kakvu poznajemo: Kako bi nestanak "bele kape" sa Arktika promenio živote svih nas

Decenijama naučnici upozoravaju na neizbežni kolaps Arktika. A sada smo možda prešli tačku bez povratka.

Pošto se zagreva gotovo četiri puta brže od ostatka planete, Arktik bi svoje prvo leto bez leda mogao da doživi već 2027. godine, mnogo ranije nego što se nekada strahovalo, prenosi BBC.

Arktik se zagreva rekordnom brzinom: Temperature prelazile 35 stepeni, naučnici zabrinuti

Naučnici upozoravaju na novu opasnost: Topljenje Antarktika oslobađa otrov koji je vekovima bio zarobljen u ledu

To pokazuju istraživanja Univerziteta u Geteborgu u Švedskoj i Univerziteta Kolorado u Bolderu u SAD.

Zabrinjavajuće je što podaci ukazuju na to da će led nastaviti da nestaje bez obzira na to koliko od ovog trenutka smanjimo emisije gasova sa efektom staklene bašte.

Kao što možete pretpostaviti, to predstavlja ogroman problem za planetu Zemlju. Nestajanje Arktika imalo bi posledice širom sveta, pokrećući niz promena u životnoj sredini koje se već osećaju i van ovog regiona.

„Ono što se dešava na Arktiku od ogromne je važnosti za ceo svet, a promene se odvijaju velikom brzinom. Ne bi trebalo na njega gledati kao na udaljenu i zaleđenu divljinu daleko na severu, koja je od male važnosti za većinu čovečanstva“, kaže profesor Filip Vuki, biolog i stručnjak za životnu sredinu sa Univerziteta u Stirlingu.

Polarni medvedi zavise od arktičkog leda i koriste ga kao platformu za lov na svoj omiljeni plen – foke.

Trka za Arktik: Norveška gomila vojsku tik uz rusku granicu

Ali šta bi se zaista dogodilo kada bi sav led nestao? Neke posledice bile bi očigledne – populacija polarnih medveda, na primer, doživela bi veliki pad.

Međutim, postoje i mnogo neočekivanije, čak bizarne posledice. A neke od tih promena već se odvijaju pred našim očima...

Bolesti zakopane u ledu se bude

Godine 2016. jedan udaljeni deo Sibira suočio se sa epidemijom koja je delovala kao da je preuzeta iz horor filma.

Antraks, bolest za koju se dugo smatralo da je u tom regionu pod kontrolom, ponovo se pojavio, zarazivši desetine ljudi i usmrtivši hiljade irvasa.

Izvor? Leš irvasa star 75 godina, koji je bio zakopan u permafrostu sve dok ga rastuće temperature nisu odmrzle.

Ovaj slučaj bio je ozbiljno upozorenje: kako se permafrost topi, bakterije i virusi koji su hiljadama godina bili zamrznuti mogli bi ponovo da izađu na površinu – čak i ako su bili neaktivni desetinama hiljada godina.

Poslednjih godina istraživači su uspeli da ožive virus amebe koji je bio neaktivan 48.500 godina, što otvara mogućnost da bi uzročnici drevnih epidemija, pa čak i potpuno nepoznatih bolesti, mogli ponovo da se pojave. Spore antraksa izuzetno su otporne i mogu decenijama da prežive u zemljištu u neaktivnom stanju.

Ipak, veća opasnost verovatno dolazi od ponovne pojave „savremenijih“ bolesti.

„Bolesti koje predstavljaju najveći rizik verovatno su one koje su se najskorije zamrznule i zato su poslednje bile u kontaktu sa savremenim populacijama“, objašnjava profesor Dejvid Pirs, mikrobiolog životne sredine sa Univerziteta Nortambrija.

„Epidemija antraksa u Sibiru 2016. godine jedan je primer, ali drugi bi mogao biti epidemija gripa iz 1918. godine.

„Na Svalbardu su trenutno sahranjene žrtve te epidemije i postoji zabrinutost zbog sudbine takvih virusa ukoliko bi se ti grobovi odmrzli.“

Arktik postaje zeleniji

Kako se arktička tundra topi, otvara se prostor za širenje borealnih šuma-tajgi. Zvuči kao dobra stvar, zar ne? Više drveća, više zelenila – šta tu može da bude loše?

Nažalost, stvarnost je mnogo složenija, a budućnost je mnogo manje svetla. I to bukvalno.

„Više vegetacije uglavnom čini tlo tamnijim, povećavajući količinu Sunčeve energije koja ostaje u sistemu i tako dodatno pojačavajući zagrevanje“, objašnjava Mark Masijas-Faurija, profesor fizičke geografije na Univerzitetu u Kembridžu.

Sistematski pregled koji je uplašio naučnike: Stanje Zemlje je alarmantno

Ali zar više zelenila ne bi pomoglo u apsorbovanju gasova sa efektom staklene bašte? U teoriji, da – ali samo privremeno. Iako bi zeleniji Arktik kratkoročno mogao da deluje kao ponor ugljenika, njegov dugoročni uticaj na globalno zagrevanje verovatno bi nadmašio sve koristi.

Dokazi su već jasni: gotovo polovina Arktika postaje zelenija, ali samo 12 odsto tih područja zapravo apsorbuje više ugljenika nego što ga oslobađa.

Zašto? Odgovor se nalazi ispod površine – u permafrostu.

Ovo zaleđeno tlo, koje je ostalo netaknuto najmanje dve uzastopne godine, a u nekim arktičkim područjima čak 700.000 godina, sadrži ogromne količine zarobljenog ugljenika. Zapravo, zemljište u severnom području permafrosta sadrži između 1.460 i 1.600 milijardi metričkih tona organskog ugljenika – otprilike dvostruko više nego što se trenutno nalazi u atmosferi.

Kako temperature rastu, mikrobiološki procesi ubrzavaju pretvaranje ugljenika iz permafrosta u gasove sa efektom staklene bašte, poput ugljen-dioksida i metana, koji se potom oslobađaju u atmosferu.

"Ustala iz pepela": Neobična planeta kruži oko mrtve zvezde, a razlog zbunjuje naučnike

Grenland se podiže

Grenland, koji je jedan američki predsednik zainteresovan da kupi, menja se brže nego ikada. Zapravo, ledeni pokrivač ove danske teritorije gubi 30 miliona tona leda svakog sata.

Kada se led jednog dana potpuno otopi, podižući globalni nivo mora za 7,4 metra – što bi, između ostalog, dovelo Mar-a-Lago i veći deo Floride u ozbiljnu opasnost od poplava – Grenland će biti neprepoznatljiv.

A značajne promene vidimo već danas. U procesu koji se naziva izostatičko izdizanje, kopno Grenlanda podiže se za čak 12 milimetara godišnje, odnosno oko pola inča, dok se ogromna težina leda postepeno smanjuje.

Očekuje se da će se ovaj prirodni proces nastaviti decenijama, menjajući reljef ostrva i otežavajući izgradnju infrastrukture potrebne za eksploataciju minerala. Istovremeno, obala Grenlanda suočava se sa potpuno drugačijom sudbinom. Dok se kopno u unutrašnjosti podiže, ivice ostrva se urušavaju.

Kako se permafrost – koji je nekada stabilizovao tlo – odmrzava, on se razgrađuje, pa je obala sve podložnija urušavanju i eroziji. Glavni grad Grenlanda i njegova najveća luka, Nuk, biće u velikoj opasnosti.

Glečer Ilulisat, jedan od glečera na Grenlandu koji se najbrže kreću, ubrzano se povlači zbog klimatskih promena. Samo tokom prethodne tri decenije istopilo se oko 28.707 kvadratnih kilometara grenlandskog ledenog pokrivača i glečera – površina približno veličine Albanije. To je 1,6 odsto ukupnog ledenog pokrivača koji je nestao.

Ono što je nekada bilo zaleđeno prostranstvo leda i snega ubrzano postaje pejzaž ogoljenih stena, močvara i vegetacije. Da li bi ovo novootkriveno kopno moglo da bude atraktivno za buduću gradnju? Ne baš. Rastuće temperature ne tope samo led već destabilizuju i samo tlo.

Kako se permafrost odmrzava, oslobađa gasove sa efektom staklene bašte, što dodatno podstiče zagrevanje.

A kao što smo pomenuli, gubitak zaleđenog tla duž grenlandske obale čini kopno podložnijim eroziji, koje se urušava pod uticajem vetra i vode. Dakle, ako ste sanjali o kući na obali Grenlanda, razmislite ponovo.

Čudna pojava na Aljasci zabrinula naučnike: Više od 200 reka i potoka promenilo boju

Skupa preseljenja su sve bliža

Kada pomislite na topljenje leda, verovatno zamišljate polarne medvede i irvase koji gube svoja prirodna staništa – ali iznenađujuće veliki broj ljudi takođe će ostati bez svojih domova, a to se već dešava.

Jedan neposredan primer je Tuktojaktuk, selo na severozapadu Kanade, koje more ubrzano odnosi. Rastuće temperature tope permafrost koji je nekada održavao stabilnost tla, zbog čega se ono urušava pod nogama stanovnika. Istovremeno, obalna erozija uništava puteve, kuće i infrastrukturu, ostavljajući stanovnicima malo izbora osim da razmotre preseljenje.

Inuitske zajednice suočavaju se sa brzim i dubokim promenama zbog klimatskih promena, uključujući promene u obrascima morskog leda koje remete tradicionalni lov i putovanja. Tuktojaktuk je možda malo selo sa svega 937 stanovnika, ali nije ni približno jedino koje se suočava sa ovom krizom. Širom Skandinavije, Aljaske i Rusije, mnogo veće zajednice takođe su ugrožene topljenjem leda i obalnom erozijom.

U Rusiji je problem ogromnih razmera. Studija Moskovskog državnog univerziteta „Lomonosov“ pokazala je da more svake godine odnese 7.000 hektara kopna – površinu gotovo veličine Menhetna. To je posebno zabrinjavajuće kada se uzme u obzir da u zoni permafrosta u Rusiji trenutno živi 5,4 miliona ljudi.

Da li su pronađeni ostaci Nojeve barke? Nova bušenja u Turskoj podgrejala misteriju dugu decenijama

I sam Menhetn, kao i mnogi drugi američki priobalni gradovi, takođe je ugrožen. Istraživanja pokazuju da se nekretnine vredne 1,4 biliona dolara nalaze na manje od 215 metara od obale SAD – u područjima koja bi mogla da se suoče sa velikim poplavama u narednih 30 godina. Do 2050. godine između četiri i 13 miliona Amerikanaca moglo bi direktno da bude pogođeno porastom nivoa mora i sve snažnijim olujama.

Niska nadmorska visina Majamija i porozna krečnjačka podloga čine ga izuzetno ranjivim na porast nivoa mora. Ako bi samo 10 odsto tih ljudi ili nekretnina moralo da se preseli, troškovi bi mogli da porastu na 140 milijardi dolara – finansijska i humanitarna kriza sa kojom bi zemlja uskoro mogla da bude primorana da se suoči.

Veliki gradovi poput Džakarte, glavnog grada Indonezije, već tonu zbog kombinacije porasta nivoa mora i crpljenja podzemnih voda. Projekcije ukazuju na to da bi veliki delovi Džakarte mogli biti pod vodom do 2050. godine, zbog čega je indonežanska vlada počela da planira izgradnju nove prestonice dalje u unutrašnjosti zemlje.

Da li skraćivanje dnevne svetlosti tokom jeseni utiče na produktivnost? Nauka ima odgovor

Morski ekosistemi se uništavaju

Opet, nisu u pitanju samo polarni medvedi. Kako se Arktik zagreva, njegovi osetljivi lanci ishrane se urušavaju. Vrste riba koje su dugo uspevale u hladnim vodama, poput arktičke zlatovčice, teško podnose porast temperature.

Širom regiona opada brojnost vrsta koje zavise od hladnih i stabilnih uslova, što ugrožava biodiverzitet. Gubitak morskog leda zbog klimatskih promena tera morževe da se okupljaju u prenatrpanim grupama na kopnu, što dovodi do uginuća.

Industrija rakova na Aljasci posebno je teško pogođena. Naučnici američke Nacionalne uprave za okeane i atmosferu (NOAA) 2015. godine zabeležili su rekordan broj mladih snežnih rakova tokom godišnjeg istraživanja u istočnom Beringovom moru. Međutim, samo tri godine kasnije situacija se drastično promenila.

Između 2018. i 2019. godine broj mladih snežnih rakova smanjio se za približno polovinu. Do 2021. godine istraživanje je pokazalo najmanji broj snežnih rakova u području istočnog Beringovog mora otkako je istraživanje počelo 1975. godine.

Za samo nekoliko godina iz tog regiona nestalo je više od 10 milijardi snežnih rakova, što je direktno povezano sa zagrevanjem vode koje menja uslove za razmnožavanje i ishranu.

Poruka je svakim danom sve jasnija: sudbina Arktika nije samo udaljeni problem – ona je duboko povezana sa životom na celoj Zemlji.

Nauka tvrdi: Pogled ka nebu i oblacima smanjuje stres i anksioznost

Studija: Na Marsu je nekada bilo više vode i geološke aktivnosti