Greška koja od dece stvara nesigurne ljude: Psiholozi objašnjavaju zašto je sklanjanje od problema opasno

Kada je dete anksiozno, većina roditelja instinktivno želi da reši problem. Ako se vaša ćerka plaši odlaska na rođendansku proslavu, možda ćete joj dozvoliti da ostane kod kuće. Ako se sin brine da ćete ga zaboraviti posle škole, uveravaćete ga da ćete sigurno doći na vreme.

Međutim, takve reakcije, iako proističu iz čiste ljubavi, mogu dugoročno da održavaju napetost i učine dete nesigurnijim kasnije u životu, piše The Guardian.

Šest navika u odraslom dobu koje su direktna posledica odrastanja uz agresivne roditelje

Krug porodičnog prilagođavanja

Psiholozi i terapeuti ovaj fenomen nazivaju „porodičnom akomodacijom“. Reč je o situacijama u kojima roditelji menjaju sopstveno ponašanje, rutinu ili očekivanja kako bi detetu pomogli da izbegne ili ublaži uznemirenost.

Prilagođavanje može biti očigledno, ali i veoma suptilno:

• Odgovaranje umesto stidljivog deteta jer vidite koliko mu je neprijatno.
• Slanje mejla nastavniku umesto podsticanja deteta da samo zatraži pomoć.
• Uklanjanje svake neizvesnosti gde god je to moguće.

Ovakvi postupci često imaju efekta, ali samo u početku. Dete oseća olakšanje, a sa njim i roditelj. Neprijatna situacija je izbegnuta i napetost nestaje. Međutim, upravo tako dete propušta priliku da shvati da može da podnese nelagodu i da se uspešno nosi sa situacijama koje mu se u početku čine teškim.

Šta kažu istraživanja?

Naučne studije pokazuju da roditelji često menjaju porodičnu rutinu kako bi se prilagodili detetovom strahu. Jedno istraživanje nad 75 roditelja dece sa anksioznim poremećajima utvrdilo je da je viši nivo prilagođavanja u porodici direktno povezan sa težim simptomima uznemirenosti kod najmlađih.

To ne znači da odrasli uzrokuju anksioznost kod svoje dece, ali naglašava kako reakcije porodice na stres mogu postati deo začaranog kruga koji je teško prekinuti.

Izbegavanje problema je kratkoročno efikasno. Ipak, deci je potrebna prilika da otkriju da mogu da se osećaju nesigurno i da se svejedno snađu. Ta razlika je ključna. Cilj ne bi trebalo da bude odgajanje dece koja nikada ne osećaju strah, već pomaganje da nauče da neprijatni osećaji ne znače automatski da su u opasnosti.

Sedam navika koje u odraslom dobu razvijaju deca koja roditeljima nisu bila prioritet

Uloga roditeljske zabrinutosti

Gledati sopstveno dete kako paniči pre odlaska u školu ili plače dok odlazite može biti izuzetno teško. Ukoliko se i sami suočavate sa hroničnom zabrinutošću, biće vam još teže da podnesete detetovu nelagodu.

Kada se roditelj bori sa sopstvenom anksioznošću, ona utiče na ceo porodični život. Svakodnevica postaje usmerena na to kako dete nagovoriti na obaveze, posebno ako postoje poteškoće u odnosima sa vršnjacima. Odrasli tada neprestano predviđaju šta bi moglo da pođe po zlu, teško se koncentrišu na posao i noću razmišljaju o problemima.

Čak i pre nego što dete izrazi zabrinutost, roditelj počinje da ga tesi. Ako dete ima težak dan, odmah se kontaktira škola sa gotovim rešenjima ili mu se dozvoljava ostajanje kod kuće kako bi se izbegle neprijatne situacije.

Anksioznost je složena i na njen razvoj utiču brojni faktori – temperament, genetika, životna iskustva i okolina. Ipak, ponašanje jednog člana vremenom stvara obrazac koji se stalno ponavlja i dodatno pojačava opštu napetost.

Kako promeniti pristup?

Roditelji mogu postati ključni deo rešenja, a promena počinje postavljanjem drugačijeg pitanja. Umesto "Kako da moje dete prestane da oseća strah?", zapitajte se: "Kako mogu da pomognem detetu da nauči da se nosi sa tim osećajem?".

Rečnik koji koristite je presudan. Umesto fraze "Nemaš zbog čega da se brineš", pokušajte sa: "Vidim da si zabrinut. To je neprijatno. Tu sam uz tebe i znam da možeš da se nosiš sa tim. Tu sam da ti pomognem".

Ovakav pristup donosi sasvim drugačije ishode. To znači da zastrašujuću situaciju podelite na manje korake umesto da je potpuno uklonite. Pustite dete da samo odgovori, pokuša nešto samostalno ili iskusi malu dozu neizvesnosti, uz saznanje da ste u blizini.

Cilj nije ignorisanje nelagode ili prisiljavanje na stvari za koje dete još nije spremno, već pokazivanje razumevanja uz poruku da ono to može postepeno da savlada.

Sindrom "sve mogu sam": Kako nepredvidivi roditelji i visoka očekivanja uništavaju detinjstvo

Zajednička borba

Za dečju anksioznost se najčešće koristi kognitivno-bihevioralna terapija (KBT). Ona pomaže najmlađima da prepoznaju negativne misli, razviju veštine suočavanja i postepeno se izlažu stvarima kojih se plaše.

Roditelji koji se i sami bore sa hroničnim strahovima trebali bi da znaju kada je vreme da potraže stručnu pomoć. Uticaj na decu je veći nego što se misli. Rešavanjem sopstvenih problema dajemo primer i deci da učine isto.

Kada je dete anksiozno, problem se retko nalazi isključivo u njemu. Deca žive unutar porodičnih sistema koji razvijaju određene mehanizme reagovanja na stres. Zato jedna od najsnažnijih poruka koju možete poslati glasi: "Šta god da se desi, verujem da možeš da se nosiš sa tim, a ja sam tu da ti pružim podršku".

Roditelji sve rade umesto dece, a onda nastaje problem: Stručnjaci upozoravaju na posledice